Magazin

Haris Džinović otkrio detalje koje je do sad krio od svih: Izbačen sam iz škole, a u Parizu sam…

Napisao H. H.

U Parizu sam ostao 12 godina, prijatelj i ja smo kupili kafanu kako bismo pili i da nas konobari ne bi tjerali pred fajront. Nikada nisam mislio niti imao namjeru da mikrofon zamijenim tanjirom

Haris Džinović je prvi put progovorio o nekim detaljima iz svog života.

Folk zvijezda je priznala da je čak dva puta bio izbačen iz škole, ali i zbog čega je bio primoran zatvori kafanu u Parizu.

 

– Moji roditelji su bili intelektualci, fakultetski obrazovani. Majka mi je kupila harmoniku, zaljubio sam se u to, počeo da sviruckam. Međutim, bilo je tu drugih preokupacija, fudbal, gimanstika, a na kraju je moralo da se ide u školu. Nisam pretjerano volio školu, moram priznati. Jedno polugodište sam išao u večernju školu da bih mogao da završim dva razreda za jedan, pa da bih mogao da se upišem sljedeće godine, to se tiče uglavnom gimnazije – rekao je Haris u jednoj emisiji.

 

Pjevač dodaje da je njegovoj majci zbog toga bilo iznimno teško.

 

– Znate one kafe po komšiluku, moja majka nije imala šta reći kada pitaju za sina i školovanje, ali kada sam krenuo da sviram počeo sam i da zarađujem. Svirao sam harmoniku u jednom folklornom ansamblu i tada zaradio jedan od prvih honorara. Imao sam platicu sa 16 godina. Bilo je nešto od mene, nije to kako je tada izgledalo roditeljima – ispričao je pjevač.

 

Tokom 1992. godine spakovao je kofere i napustio zemlju. Dvije godine je bio u Sent Tropeu, a dvije u Kanu, nakon čega se seli u Pariz.

 

– U Parizu sam ostao 12 godina, prijatelj i ja smo kupili kafanu kako bismo pili i da nas konobari ne bi tjerali pred fajront. Nikada nisam mislio niti imao namjeru da mikrofon zamijenim tanjirom. Ali sanjali smo da imamo kafanu u kojoj ćemo piti do kada hoćemo i da mi sebi napravimo fajront. Imali smo tada mogućnosti, pa smo je mogli priuštiti. Radila je fino, ali ja sam najveći krivac što nije ostala do danas zato što sam bio najbolji gost tu. Kako god dođe neko rekao sam “račun meni”, “ovo ide na mene”, “ovaj ne mora platiti” i sve tako u krug. I na kraju kada dođe dan pitam koliko smo zaradili, a on kaže “šefe, imamo samo za nabavku”. Tako da smo je morali prodati i to je era o kafani – objasnio je Džinović pred kamerama                                                                                                              .Depo.ba

Komentari

komentara