U prvi mah poslala sam nas u prošlost. Već u sledećem trenu udahnula sam duboko, i počela da prebiram po sadašnjosti. Da, želela sam budućnost sa osobom koju sam oduvek osećala kao deo sebe. Može li on i dalje biti deo mene? Moj drugi deo. Hoću li, ako mu oprostim, ikada i ikako moći da se nosim sa zakrpom na srcu? Pitanja, suze, pitanja. Za i protiv. Da, a zatim ne koje iz bola izlazi. U početku je ćutao, i plakao. Pustio mi je „Doručak kod Tifanija“. Plakali smo u duetu. Onda smo seli i merili zajedno.
Posao, deca, prijatelji… posao, banka, deca, problemi… posao, posao, novac…
Nazirale su se konture. Shvatili smo da se naš brak odvija na tankoj telefonskoj žici, između njegovog laptopa i mog pi-sija, u oskudnim dijalozima ko će kada po decu i u kupovinu… Da se ne sećamo poslednje naše večere udvoje, romantike kojom smo osvojili jedno drugo… Da se samo prisećamo seksa, koji smo uvek doživljavali kao praznik. Da se za njega više ne doterujem, a da on to i ne primećuje. Da se ujutro pozdravljamo ćutanjem, telepatski… Kao da smo iz prevelike bliskosti poništili bliskost. I naš mikrosvet ugušili rutinom, kolotečinom… Odmerili smo i da se u srcima još radujemo jedno drugom.
Ta prevara bila je šamar za buđenje. Da nije prevario on, možda bih to učinila ja. Našem braku bilo je potrebno veštačko disanje. I mi smo počeli da ga oživljavamo. Prisećali smo se kako smo osvajali atom po atom bića onog drugog, smejali se i samo primenili stari, pravi recept. A na prevaru smo nadvili maglu. Gustu. I odlučili da idemo dalje. Nje se nećemo prisećati, ali ona će nas podsećati na to da naš brak više nikada ne zapustimo.
Volimo se, osećam to, on to oseća.
srbijadanas.com
