Njena priča liči na latino sapunicu, a nije nemoguće da se svima može dogoditi.
Ovo je Bojanina ispovijest:
Ne znam da li sam ispravno postupila u ovoj mojoj životnoj drami, ali ovako je počela – prije pet godina sam sjela u autobus za Valjevo i krenula kod mojih. Moj dečko nije mogao da me doveze, jer je radio. Nikad neću zaboraviti taj dan i pakao koji sam proživjela, piše “Kurir“…
Sjela sam naprijed i pored mene je već sjedila jedna djevojka. Bila mi je poznata. Strašno je ličila na poznanicu moje rođake. I tako, da se ne bih dosađivala, pitam ja nju da li se zove Marina. Kaže da jeste, i tako krene naše ćaskanje – ona je išla u razred sa mojom rođakom u Beogradu.
U svakom slučaju nakon što smo se ispričale o rođaki, pitala sam je otkud to da ona ide u Valjevo. Kaže ima tamo strica i strinu. A trebalo je da krene na put u subotu, ali ipak je odlučila da to bude petak, da bi u nedjelju ujutru krenula nazad za Beograd.
I dok se priča razvijala, počele smo o ženskim temama, između ostalog gdje će koja na more. Ja kažem da moj dečko ne može da ide u julu, jer mora na poslovni put, ali da ćemo sigurno u avgustu. Ona meni kaže da će ona na more u julu, takođe s dečkom.
Pitam je koliko su zajedno, kaže 2 godine, a ja sam u vezi pet godina. Kaže mi da on radi u privatnoj firmi, kažem – i moj! Onda spomene kako je navučen na teretanu – rekoh “i moj je”, stalno trenira, jer ima preko puta zgrade super mejeso za vježbanje.
Na to se ona nasmije – kaže da i njen dečko ima teretanu ispred zgrade.
Ništa mi nije bilo sumnjivo, ali onda me je pitala gde živi moj dečko.
Rekla sam joj ime naselja, onda je ona vrisnula – I MOJ! Pa oni idu u istu teretanu!
Rekoh joj, čekaj, imam fotke cijele ekipe koja tamo trenira, skoro su pravili iznenađenje nekom drugaru.
Kaže ona – E, pa to je to! Imam i ja fotku s jednog njihovog druženja. Nevjerovatno da idu u istu teretanu.
Obje se tu zasmijemo, ja krenem da tražim fotku po telefonu i pokažem joj.
Kaže, pa evo mog dečka – i prstom pokaže na lik – mog dečka!
U momentu sam bila zbunjena. Kažem – ovaj plavi ili crni, gde to pokazuješ? Kaže – pa crni.
Ja kažem – Ne zezaj, to je moj dečko.
Kaže ona meni – šta pričaš, moj je dečko, zove se Milan P. (ne mogu da otkrivam detalje o prezimenu).
I u tom momentu meni kao da je pao mrak. Kažem joj da je to i moj dečko. Šutile smo prvo, pa smo ispitivale jedna drugu – Jesi li sigurna u to što pričaš.
Stigle smo u Valjevo, bio je vreo petak. Sjele smo na kafu i sve od A do Š prešle iz naših života. Tako nas je dobro krio, a ne znam ni što je to radio. Najgore od svega što sam ja mislila da ćemo se vjenčati, jer su moji baš navijali za nas dvoje.
Po njenoj priči, oboje su bili već neko vrijeme u zahlađenju odnosa, ali to su uvijek riješavali.
Dogovorile smo se da se zajedno vratimo.
Ja sam Milana zvala da me pokupi, nije mogao. Ona ga je zvala da je pokupi – i on je rekao da će doći.
Sklonila sam se malo sa strane da me ne vidi. Došao je, tresla sam se. Prišao je Marini i poljubio je. Bukvalno sam se tresla kao prut. I onda se ona okrenula ka meni. Jedva sam koračala. On je bio šokiran, bukvalno me je unezvereno gledao.
Ja nisam mogla ništa da uradim, ništa da kažem, došlo mi je da ga raščerupam noktima, ali ni to nisam imala snage. Bukvalno nisam vjerovala svojim očima.
I stala sam pored njih i odatle sam otišla.
Nikakav kontakt s njim više nisam imala. Nikad me nije pozvao. Nikad ga nisam srela. Nisam srela ni Marinu. A onda sam prije nekog vremena saznala da njih dvoje imaju djecu i da su u sretnom braku.
Sad me najviše zanima da li sam ja ispravno postupila? Da sam na toj stanici njemu rekla nešto, možda bi danas sve bilo drugačije. Ja poslije njega ne mogu da se oporavim. Godine idu, oni su sretni, a ja sam sama.
